Nekada je gotovo svaka devojka znala da veze. Uz iglu, konac i đerđef nastajali su komadi koji nisu bili samo ukras, već deo devojačkog miraza, porodične tradicije i kulturnog identiteta.
Danas, kada mašina može za nekoliko minuta da izveze ono za šta je nekada bilo potrebno mnogo sati rada, ručni vez postaje sve dragoceniji. Ne samo kao zanat, već kao zapis šta čovek može stvoriti svojim rukama.
Šta je đerđef?
Đerđef je ram u koji se zateže platno kako bi se na njemu moglo precizno vesti. Postojao je u različitim oblicima i veličinama, sa postoljem i nogarima. Okrugli đerđef, obruč za vez, danas koristimo i kao ram na kome ostaje vezena slika.
Na đerđefu su nastajali različiti oblici veza – od jednostavnih bodova do složenih ornamenata i raskošnog zlatoveza.
Ali đerđef je bio mnogo više od praktičnog pomagala. Bio je mesto na kojem se stvarala tekstilna umetnost, a vez je bio način da se ispriča priča.
Tradicionalni vez nije služio samo da bi odeća ili kućni tekstil bili lepši. Motivi, boje i način ukrašavanja bili su povezani sa krajem, običajima i identitetom zajednice. Vez je zato mogao da bude svojevrsni vizuelni jezik tradicije.
Cvet, list, geometrijska forma ili određena kombinacija boja nisu nužno bili slučajan izbor. Iza njih su se često nalazili nasleđeni obrasci i znanje koje se prenosilo generacijama.
A ono što je posebno dragoceno jeste činjenica da se to znanje najčešće prenosilo od žene do žene, a ne iz knjige u knjigu.
Đerđef, devojačka sprema i miraz
Vez je imao posebno mesto u izradi devojačke spreme. Ja još uvek čuvam jastučnice i stolnjake koje su moje bake, a kasnije i mama, vezle. Sitni motivi, kao što su cveće, trešnje, zeke i patke, sve je to netaknuto i posle hiljadu pranja. Mogu samo da zamislim kakav bi to bio brend dečije posteljine i dekoracije za dečiju sobu, sa tim istim motivima. Ali nama je uvek tuđe lepše.
Devojke su od malih nogu učile ručne radove i pripremale tekstilne predmete za buduće domaćinstvo. Odeća, posteljina, peškiri, stolnjaci i drugi predmeti mogli su biti ukrašeni vezom, a mnogi su bili namenjeni i darivanju tokom svadbenih običaja.
Zato je znanje vezenja predstavljalo mnogo više od hobija. Bilo je to umeće koje se učilo, vežbalo i prenosilo dalje.
Kada je mašina promenila sve?
Sa razvojem industrijske proizvodnje promenio se i svet veza. Mašinski vez doneo je brzinu, preciznost i mogućnost da se isti motiv ponovi stotinama ili hiljadama puta. Ono što je nekada zahtevalo sate ili dane ručnog rada moglo je da se proizvede mnogo brže.
Ali mašinski i ručni vez nisu isto. Ručni vez ima ono što je teško ponoviti industrijskom proizvodnjom – individualnost.
Mala nepravilnost u bodu, drugačija napetost konca, izbor nijanse ili način na koji je vezilja oblikovala motiv čine svaki ručni rad jedinstvenim.
Zato ručno vezeni predmet nije samo proizvod. On nosi trag osobe koja ga je napravila.
Zašto ručni vez danas ponovo dobija vrednost?
U svetu masovne proizvodnje sve je manje predmeta koji zahtevaju sate ili dane ljudskog rada. Upravo zato ono što je sporo postaje dragoceno.
Kod ručnog veza vrednost nije samo u platnu i koncu. Ona je u vremenu, znanju, preciznosti i veštini.
Jedan mali vez može sadržati desetine sati rada. Za puni vez laneta koji sam uradila za jednu torbicu, bilo mi je potrebno 6 sati rada. Samo za vez.
A ako je motiv deo lokalne tradicije, onda taj predmet nosi još jednu vrednost – priču o mestu, ljudima i vremenu iz kojeg potiče. Zato ručni vez možemo posmatrati i kao svojevrsni dokument kulture.
Vez kao deo srpske kulturne baštine
Srpski vez deo je šire tradicije narodne nošnje, tekstilnih tehnika, devojačke spreme i ženskog stvaralaštva. Njegova vrednost nije samo estetska.
Kroz vez možemo da saznamo kako se nekada živelo, kako se ukrašavala odeća, koje su se boje i motivi koristili i na koji način se znanje prenosilo sa generacije na generaciju.
Od srpskog veza do svetske mode
Zanimljivo je da ono što danas nazivamo tradicionalnim ručnim radom u svetu luksuzne mode ima potpuno drugačiji status. Ručni vez je jedan od elemenata koji luksuzni komad može da učini posebnim upravo zato što zahteva vreme i stručnost.
Meni jedan od estetski najzanimljivijih, britanski modni brend ERDEM, poznat je po naglašenom odnosu prema zanatstvu, složenim materijalima i ručnom ukrašavanju. Njegov Bespoke Atelier izrađuje jedinstvene komade, uz tehnike koje uključuju i vez.
Sličnu ideju, ali kroz drugačiji pristup, ima i poljski brend CHYLAK. Njihov projekat Chylak Heritage povezuje savremeni dizajn sa tradicionalnim zanatima i lokalnim kulturnim nasleđem. U okviru projekta nastaju i ručno vezeni predmeti koje izrađuju lokalne zanatlije, a izrada pojedinih komada traje nedeljama.
U Kini su pojedine tradicionalne tekstilne tehnike, uključujući vez, prepoznate kao nematerijalno kulturno nasleđe. UNESCO, na primer, navodi tradicionalne tekstilne tehnike Li naroda koje obuhvataju predenje, bojenje, tkanje i vez, a motivi prenose istoriju, legende, verovanja i običaje zajednice.
Drugim rečima, vez može biti mnogo više od dekoracije. Može biti umetnost, dizajn, kulturno nasleđe.
A srpski vez ne mora da ostane zatvoren u starim škrinjama i muzejskim vitrinama. Može da se pojavi na savremenoj haljini, kaputu, torbi, svilenom šalu ili umetničkom delu. Može da postane deo savremenog dizajna – a da pritom ostane prepoznatljivo naš.
Jer kulturna baština nije samo ono što čuvamo. To je ono što umemo da prenesemo u budućnost.
Ručno vezene slike na đerđefu možeš pogledati u kolekciji Đerđef.
Do sledećeg čitanja,